Danas nećemo o kaputima

Svratila sam do Ušća da pogledam prolećne kolekcije, da se malo ugrejem

O meni treba da znate dve stvari. Prva je da pišem samo o onome što znam, znači uglavnom o sebi, a druga je da sam samim tim krajnje subjektivna. Kad razgovaramo o modi to je sasvim u redu, jer ona je pre svega krajnje lična. Ne verujem da ćete od mene nešto naučiti, ali barem možemo da podelimo muke, gorke i slatke, na temu mode I svih pratećih sitnica.

Gorke muke su npr. kad ne mogu da uguram sve cipele u ormar ili kad me ujutru kad ustanem dočekaju instalacije od košulja I sakoa mog muža na svim raspoloživim stolicama, jer vešalice nekako nisu dovoljno dobre. Čak ni drvene.

Slatke muke su kad konačno daju 50% popusta na dva kaputa koja obilazim cele zime, i oba imaju u mom broju.

Danas nećemo o kaputima nego o intimnom rublju.

Svratila sam do Ušća da pogledam prolećne kolekcije, da se malo ugrejem. Kad vidim majce s kratkim rukavima i pamučne haljinice odmah mi je toplije. Nikako ne volim zimu, mada obožavam čizme. Međutim, danas nisam bila u čizmama nego u cipelama, to je vrlo važna informacija. I tako sam sa drugaricom ušla u prvu radnju I odmah okinula alarm. BIIIP-BIIIP-BIIIP. “Sve je u redu gospođo, sigurno je nešto u tašni, prođite bez nje.” Ja velikom brzinom prođem, mislim neće da me primeti ako sam brza, i opet aktiviram alarm. Pita me prodavačica da li na sebi imam nešto novo. “Cipele su mi onako, srednje nove”, kažem ja. Izuje me ljubazna prodavačica, ma’ne mojim cipelama između senzora i kaže “Jok”. I ode. I ništa, alarmiram ih i na izlasku i uđem u sledeću prodavnicu. Uzbunim I njih. Sjate se prodavačice i sve me isto pitaju, ja im demonstriram ponovo trik s torbom - bez torbe, samo što mi se sad već plače. Kažu moraće da mi pretresu torbu na izlasku, takva je procedura. Ne, nema veze što torba ne aktivira senzor. Ne, one tu ništa ne mogu. “OK, kažem ja, idem u kabinu da pretresem svaki deo garderobe, mora da negde imam ono malo belo samolepljivo s bar kodom što nema naziv u srpskom jeziku.”

I skinem ja tako prsluk, dobro ga ispipam. Skinem majcu, bodi, kaiš, suknju, hulahopke. “Jok”, što bi rekla ljubazna prodavačica. Dođe moja drugarica da proveri kako ide i ja je zamolim da uzme sve te stvari i jednom po jednom ma’ne između senzora. A ja ostanem takoreći gola u kabini. Vraća se moja drugarica i kaže: “imam loše vesti, ništa nije pištalo, daj gaće i brushalter, prodavačice kažu da uglavnom bude u vešu.” I tako se ja skinem gola golcata i ostanem da ispred džinovskog ogledala razmišljam kako se 4 meseca pilatesa baš isplatilo. Razmišljam još i kako je baš lepo što su mi gaće i brushalter iz paralelnih univerzuma. Drugarica se vraća, sad već posrće od smeha, ipak je ona mahala mojim vešom senzoru ispred nosa i kaže: “Ništa, ali na izlazu se skupila publika, jedva čekaju da te upoznaju.” Dolazi prodavačica kojoj uopšte ne smeta što sam ja gola i kaže “Pobogu, gospođo, ja ne smem ni da mislim gde se to vama zaturilo.” Ni ja ne smem da pomislim na šta ona misli, ali za svaki slučaj dobro protresem kosu, ja sam od onih koji se nikada ne češljaju. Nije ni u kosi. Pitam da li čovek može da bude namagnetisan, što, nije glupo pitanje, ima raznih pojava na ovom svetu. Prodavačica kaže: “Ne znam šta da vam kažem”, I gleda me sažaljivo. Dobro, nek mi pretresu torbu, razmišljam, nema u njoj ničeg strašnog. Valjda. I izađem. A na izlazu, špalir. Prodavačice iz te I susednih prodavnica i slučajni prolaznici žele da vide vlasnicu rasparenih gaća I brushaltera. Mislim stvarno, nemojte mi reći da vi svakog dana oblačite veš u kompletu?

Prođem ja bez torbe a alarm, koji bih sad već kamenovala, naravno, zapišti. I onda se konačno, ponovo vratimo na cipele. I ispostavi se da su one namagnetisane, ali tako da senzor na njih reaguje samo kad su na mojim nogama. Kunem vam se. Četiri prodavačice su mahale i levom i desnom, ulazile i izlazile i ništa. Ja ih obujem – biiip, biiip, biiip. Razmagnetisaše me na kraju, ali tada je već bilo vreme da idemo kući, tako da nisam imala priliku da hodam između senzora kao poštena žena.

Hoću da vam kažem da uvek treba nositi lepo spareno intimno rublje. Ne zato što može da vas udari autobus, jer doktore baš zabole što imate bež dokrstače i krvavo crveni čipkasti push-up, ne ni zato što ne znate da li će pasti neočekivani seks sa misterioznim neznancem jer uvek možete da se skinete dovoljno brzo. Treba nositi lepo spareno intimno rublje jer vam se uvek može desiti da vaša drugarica njime maše kao barjakom na ulazu u Mango u potrazi za dobro skrivenim magnetom.

A ako vi, devojke, slučajno živite u univerzumu u kojem postoje misteriozni neznanci raspoloženi za neočekivani seks molim vas da mi se javite na: mail taj I taj i objasnite mi kako da se odteleportujem do Vas.

Evo, neko me zove telefonom i guši se od smeha. Moja drugarica, spuštam joj sušalicu i idem da sređujem fioku sa gaćama.